1001 Albums Summary

Da se ne lažemo, nije u celosti moja šoljica čaja. Vokal i instrumental prednjače u odnosu na tekstove pesama koji su puni preplavljujućeg naboja s kojim se teško mogu povezati. Međutim, s obzirom da je ovim albumom dala glas konfuznom emocionalnom iskustvu i terapeutski izraz ženske agresije koja se vazda potiskuje - dajem solidnu trojku u duhu “I can’t relate to it, but I can respect it”. Neke devojke posle raskida neće samo tiho plakati, već radije fantazirati da bivšem dečku probuše gume i to je okej (dokle god ostane u domenu fantazije, naravno).

Ja ne znam čime su suptilno lace-ovali ovaj album da mu se uvek vraćam. No notes, give me a pint and a bucket hat.

Da sam odslušala ovaj album kada sam bila tinejdžerka verovatno bih ga uparila sa The Cure - Disintegration, nabila slušalice, obula martinke i šetala se fantazirajući neke “coming of age” scene alternativne tinejdžerke i zbog puke nostalgije za adolescencijom dajem veću ocenu od realne. Većim delom album naginje na neki slatki dreamlike prizvuk, a meni se više dopada ovaj zlosutni, proganjajući koji je prisutan u pesmama pri kraju albuma (Otterley je lagano mogla da ide u Twin peaks soundtrack).

Ali što pesme idu u rasponu od “ja sam hodočasnik; hrišćanski život” do “život u zatvoru”, je l ovo neki kantri stereotip, nisam upućena? Jedina pesma koja mi je uhvatila pažnju je Nothing was delievered koja, saznajem, nije njihova već obrada Dilana.

Sve je ovo meni solidno, nit loše - nit me je oduvalo, mada poslušala bih opet u pozadini nekad. Pesma Round the bend ide gde i Nick Drake i Elliott Smith: u plejlistu pod nazivom “kad poželim da indukujem sebi depresiju”.

Suviše eksperimentalno i nekoherentno za moje nežne uši.